1. Korinćanima 13
1Ако језике човечије и анђеоске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.
2И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.
3И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.
4Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се,
5не чини шта не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу,
6не радује се неправди, а радује се истини,
7све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.
8Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.
9Јер нешто знамо и нешто пророкујемо;
10а кад дође савршено, онда ће престати шта је нешто.
11Кад ја бејах мало дете као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а кад постадох човек, одбацих детињство.
12Тако сад видимо као кроз стакло, у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.
13А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима.